• Okt : 2 : 2014 - Stranica za učenike
  • Okt : 2 : 2014 - Nastava maternjeg jezika

Dobro drvo


Bilo jednom jedno drvo… Dobro drvo, puno ljubavi za jednog malog dečaka. Dečak je dolazio svakoga dana i vredno sakupljao opalo lišće. I isplevši lisnatu krunu, zamišljao je da je šumski kralj. Peo bi se uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama. Jeo je njegove slatke plodove, jabuke. Dobro drvo i dečačić bi se ponekad igrali žmurke i kad bi se umorio, dečačić bi zaspao u senci drveta. Mali dečak je veoma voleo drvo. Zaista, voleo ga je i srcem i dušom. I Dobro drvo bilo je sretno. Ali, vreme je neumitno prolazilo…  I dečak je odrastao. Dobro drvo je sada često ostajalo samo. A onda, jednog dana, dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu reče: „Hajde, dečače, popni se na mene i poljuljaj se na mojim granama, najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj senci. I budi sretan.“ „Ali, suviše sam veliki da bih se peo na tebe i igrao se s tobom“, odgovori dečak Dobrom drvetu. „Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam… Ali, znaš, potreban mi je novac. Možeš li mi dati malo para?“ „Žao mi je“, ogovori Dobro drvo „ali para nemam. Sve što imam jesu lišće i jabuke… Ipak, dečače, mogao bi da ubereš moje jabuke i prodaš ih u gradu… Tako ćeš doći do para i biti sretan.“ I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove jabuke, potom ih odnese sa sobom. I Dobro drvo se opet oseti sretnim. Dugo je vremena opet prošlo, a dečak nije navraćao…  I Dobro drvo je bilo veoma tužno. A onda, jednoga dana, dečak ponovo stiže i drvo radosno zašumori. „Hajde, dečače“, reče ono. „Uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim granama… I uživaj!“ „Nemam vremena za to, imam previše posla“, odgovori dečak. „Želim kuću, u kojoj će mi biti toplo“, objasni on. „Želim da imam ženu i decu i zato mi je potrebna kuća… Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?“ „Ni ja nemam kuću“, odgovori drvo. „U stvari, čitava šuma je moja kuća… Ali, evo, možeš poseći moje grane i od njih sebi napraviti kuću. I tako ćeš biti srećan.“ I tako dečak poseče grane Dobrog drveta, odnese ih i od njih sebi sagradi kuću. I dobro drvo se ponovo osećalo veoma srećnim. Još podosta vremena prođe, ali dečak nije navraćao. I kada se ponovo pojavio, Dobro drvo je bilo toliko sretno da je jedva bilo u stanju reč da izusti. „Hajde, dečače“, pozva ga drvo šapatom. „Dođi i poigraj se.“ „Odveć sam star i tužan da bih se igrao“, odgovori dečak. „Ali, želeo bih jedan čamac, koji bi me odvezao daleko odavde… Možeš li mi naći neki čamac?“ „Pa, poseci moje stablo i načini sebi čamac“, odgovori Dobro drvo. „Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde i da budeš srećan.“ I tako dečak poseče stablo Dobrog drveta… i načini sebi čamac… i odjedri daleko, daleko. I drvo je bilo srećno, ali ne i presrećno. Podosta vremena je minulo i dečak se najzad ponovo pojavi. „Žao mi je, dečače“, dočeka ga Drvo. „Ali, zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati… Znaš, ne rađam više jabuke…“ „Zubi su mi se istrošili i više ne mogu da jedem jabuke“, odvrati dečak. „Nemam više ni grana“, nastavi Dobro drvo „na kojima bi se mogao ljuljati.“ „Odveć sam star za takve stvari… mislim, za ljuljanje na granama“, primeti dečak. „Nemam više ni deblo“, reče Dobro drvo „na koje bi se mogao uzverati.“ „Odveć sam umoran da bih se pentrao po drveću“, zaklima glavom dečak. „Žao mi je“, uzdahnu Dobro drvo. „Želeo bih da mogu da ti bilo šta dam… ali mi ništa više nije ostalo. Sada sam samo jedan stari panj. Žao mi je, zaista…“ „Pa, više mi mnogo ni ne treba“, uzdahnu i dečak. „Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti. Znaš, veoma sam umoran.“ „U redu onda“, odvrati Dobro drvo, istežući se koliko god može. „Stari panj baš jeste pravo mesto da se na njemu sedi i odmara. Dođi, dečače, i sedi. Sedi i odmori se.“ Dečak postupi kako mu je rečeno. I Dobro drvo se oseti beskrajno sretnim.

Devojčica sa šibicama

H.K.Andersen

Napolju je bilo strašno hladno. Sneg je padao i počelo je da se smrkava. Bilo je posljednje veče u godini – veče uoči Nove godine. Po toj hladnoći i mraku ulicom je išla jedna gologlava i bosonoga devojčica. Doduše, imala je na nogama neke papuče kada je pošla od kuće, ali kakva joj je bila korist od njih kada su to bile velike papuče koje je pre nosila njena majka. One su bile tako velike da su joj spale s nogu kada je potrčala da se ukloni ispred kola što su projurila ulicom. Jednu papuču više nije mogla da nađe a s drugom je umakao neki dečak i doviknuo joj da će mu ta njena papuča poslužiti kao kolevka kad mu se rodi dete. Tako je sada ta devojčica išla bosih, crvenih i plavih nožica od hladnoće. U staroj kecelji je nosila sve svoje šibice, a jednu kutiju je držala u ruci. Čitav dan nije prodala ni jednu jedinu kutiju šibica, nije dobila nijednu paru. Gladna, prozebla i potištena, lutala je jadnica sve dalje. Snežne pahuljice padale su po njenoj dugačkoj, svetloj kosi koja se divno kovrdžala niz njen potiljak, ali ona nije ni mislila na taj svoj ukras. Svi prozori su bili osvetljeni, a po ulicama se širio miris guščjeg pečenja – svuda se pripremao doček Nove godine, pa je i ona sada mislila na to. Ona se šćućurila u jednom uglu između dve kuće, od kojih je jedna malo više štrčala na ulicu. Nožice je podvila poda se, ali joj je ipak bilo sve hladnije. A kući nije smela da ide, jer nije prodala nijednu kutiju šibica, nije dobila nijednu paru, i otac bi je istukao. A šta će i tamo, i kod kuće je isto tako hladno. Živeli su u potkrovlju i vetar je duvao sa svih strana, iako su najveće rupe zapušili slamom i krpama. Ručice su joj se sasvim ukočile od hladnoće. Ah, samo da upali jednu šibicu malo bi se ugrejala! Da o zid kresne samo jednu šibicu zagrejala bi prste! Ona kresnu jednu šibicu i odmah buknu plamen. Šibica je gorela kao sveća i bilo je tako toplo dok je držala ruku nad njom. Bila je to čudesna svetlost i devojčici se činilo da sedi pored velike tople železne peći sa sjajnim mesinganim ukrasima. Ona ispruži noge da i njih malo zagreje, ali se tog trenutka plamen ugasi – nestade peći i devojčica osta sa drvcetom dogorele šibice u ruci. Ona kresnu još jednu šibicu, pa i ona zaplamsa, i zid po kojem zasja postade providan poput vela. Mogla je da gleda pravo u sobu gdje je bio postavljen sto sa čistim belim stolnjakom i divnim posuđem od porculana. A na stolu se puši pečena guska punjena šljivama i jabukama. Ali što je bilo još lepše – ta guska je skočila sa stola i, onako sa viljuškom i nožem u leđima, preko sobe zagegala prema njoj. I upravo kada guska dođe pred sirotu devojčicu, ugasi se šibica i pred njom osta samo debeli i hladni zid. Kada upali novu šibicu, pred njom se ukaza prekrasna jelka. Bila je i veća i lepše ukrašena nego ona što je prošle godine kroz staklena vrata videla kod onog bogatog trgovca. Hiljade svećica je gorelo na zelenim grančicama, a šarene slike, kao one u  izlozima prodavaonica, gledale su pravo u nju. Devojčica izdiže obe ruke prema svećicama i šibica se ugasi. Ali one mnogobrojne svećice počeše da se dižu sve više i više, a onda se pretvoriše u sjajne zvezde. Jedna od njih pade i ostavi za sobom dugački plameni trag. “Sad je neko umro!” – pomislila je devojčica. To je ona čula od svoje pokojne bake koja je govorila: “Svaki put kad padne zvezda, nečija duša krene u nebo.” Kada devojčica kresnu novu šibicu, oko nje sve zasja i u tom sjaju pojavi se njena baka sva blistava, blažena i zadovoljna. – Bako! – viknu devojčica. – Uzmi me sa sobom! Znam da ćeš nestati čim se šibica ugasi kao što je nestala i ona topla peć i divno guščje pečenje i ona krasna velika jelka! Da i baka ne bi iščezla, devojčica brzo zapali sav ostatak šibica iz kutije. Šibice planuše i sve zablista kao usred bela dana. Nikada joj ranije baka nije izgledala tako lepa i tako velika. Ona uze devojčicu u naručje i ponese je visoko, visoko u veliku radost i prijatnu toplinu. Sada je devojčica bila na nebu i više nije bilo ni zime, ni gladi ni straha …A ujutro, u onom uglu između dve kuće, našli su je rumenih obraza i sa osmehom na usnama – bila je mrtva. Smrzla se poslednje večeri u staroj godini. Prvo jutro nove godine zateklo je mrtvu devojčicu sa šibicama. Pred njom je ležalo mnoštvo gotovo potpuno izgorelih šibica. – Htela je da se ogreje! – govorili su prolaznici. A niko ni slutio nije kakve su divne slike lebdele pred njom kada je sa svojom bakom zaplovila u novogodišnju radost.

Stočiću, postavi se

 

Nekad davno živeo krojač sa tri sina i jednom kozom čijim su se mlekom hranili. Pošalje tako jedanput otac najstarijeg sina da napase kozu. Čitav je dan dečak hodao proplankom, šumarkom, a koza brstila. Uveče upita mladić kozu da li je sita.
“Sita, presita
kući mi se hita!”, odgovori koza.
Posle, otac dođe u štalu, pomilova kozu, a ova zavreča:
“Gladna pregladna,
trave ne videla,
na kamenu bila!”
Otac se razljuti na sina lenčinu, izudara ga i otera od kuće. Sutradan, srednji sin povede kozu na pašu. Kada je predveče htede vratiti kući, koza sretno izmeketa:
“Sita, presita,
kući mi se hita!”
Ali kad gazda dođe da je vidi, koza opet odmeketa:
“Gladna, pregladna,
trave ne videla,
na kamenu bila!”
Tada krojač istuče i svog srednjeg sina i otera ga iz kuće.
Isto se dogodi i sa najmlađim sinom – koza je svoju pesmu svaki put na isti način odvrečala. Tako krojač i svog trećeg sina otera od kuće. Četvrtog dana povede krojač sam kozu na pašu. I njemu je ona uveče tvrdila:
“Sita, presita,
kući mi se hita!”
A kad dođoše u štalu, koza vreknu:
“Gladna pregladna,
trave ne videla,
na kamenu bila!”

Sad tek krojač shvati šta je uradio pa istuče i otera kozu i osta sam. Njegovi sinovi se raziđoše po svetu tražeći posla. Najstariji je učio zanat kod jednog stolara. Posle godinu dana, jer je bio marljiv i vredan, dobi od majstora običan drveni stolić na dar. Ali to nije bio običan drveni stočić. Kad mladić, prema majstorovim uputama reče: “Stoliću, prostri se!” gle čuda. Stolić se ispuni najraznovrsnijim i najlepšim jelima. I kako šta nestane sa stola, tako se opet napuni! Obradova se mladić i veselo krenu kući jer se oca poželeo, a hteo je i da ga obraduje svojim stolićem. Jedne večeri zastade pred nekom krčmom da se odmori i da tu zanoći. Dobar kakav je bio, pred svim gostima viknu svom stoliću: “Stoliću, prostri se!”. Gosti se zadiviše čudu i dobro se pogostiše. Ali krčmar odluči da noću, kad mladić zaspe, zameni čarobni stolić običnim starim stolom kakav je imao negde na tavanu. Tako i učini. A mladić, ništa ne primetivši, krenu očevoj kući. Obradova se otac sinu, a još više priči o čarobnom stoliću. Sazvaše prijatelje i rođake i najstariji sin uzviknu: “Stoliću, prostri se!” Pa opet: “Stoliću, prostri se!”, ali se ništa ne dogodi. Gosti ismijaše mladića i otiđoše gladni svojim kućama, a mladić od stida samo što u zemlju nije propao. Srednji brat učio zanat kod nekog mlinara. I on je bio marljiv i vredan pa mu gazda posle godinu dana dade nagradu. Magare. Ali ni to ne baše obično magare: kad se prostre ispod njega plahta i blago ga se povuče za uši i kaže “Magarence, daj!” iz njega, na sve strane pljusne kiša dukata. Obradova se mladić i veselo krenu kući. Jedne večeri i on zastade kod iste krčme i isto mu se dogodi što i njegovom najstarijem bratu. Krčmar vide kako mladić ide u štalu, kako prostire plahtu ispod svog magarenceta i kako, povukavši magarence za uši i uzviknuvši “Magarence, daj!”, dobi kišu dukata. Iste noći krčmar zameni čarobno magare običnim. I tako mladić dođe kući i tako sazvaše prijatelje i rođake, ali na uzvik “Magarence, daj!” ne bi ništa. Naljutiše se gosti i odoše praznih ruku svojim kućama, a mladić od stida samo što nije u zemlju propao. Najmlađi brat učio zanat kod nekog tokara. I on je bio marljiv i vredan i posle godinu dana šegrtovanja za nagradu je dobio vreću, a u vreći štap. Ali ni to ne bi obična vreća, ni obični štap. Na uzvik “Udri!”, štap bi izleteo i devetao neprijatelja sve dok mu se ne kaže “Stani!”. Obradova se najmlađi sin staroga krojača. Znao je što se desilo njegovoj braći, pa požuri put one krčme. Tamo se pravio važan. Tajanstven. Pričao je o čudima koja je vidio ili za koja je čuo. A svoju vreću pomno čuvao. Krčmar jedva sačeka noć pa se krišom prikrade usnulom mladiću i njegovoj vreći. Ali dečak nije spavao, nego kad krčmar dotače vreću, povika “Udri! Udri!” a štap izlete i tako dobro obavi svoj posao da krčmar pristade da vrati i stolić i magare, i da uradi sve što treba samo da sklone štap. I tako se najmlađi sin uputi očevoj kući. Sa sobom je nosio stolić, za sobom vodio magarca, a preko leđa prebacio vreću i u vreći čarobni štap. Dočekao otac radosno svoje najmlađe dijete, ali jedva pristade da sazove prijatelje i rođake. Dođoše gosti i stolić se prostre: “Stoliću, prostri se!” i na stolu se nađe svakojakih jela. Kad magarencetu reče “Magarence daj!” magarence izdukata hrpu dukata: Samo niko ne viknu štapu u vreći: “Udri!” Zašto bi i viknuo!? Svi su se gostili i radovali. A stari krojač ostavi iglu i makaze i živeo je sa svoja tri sina sretno i dugo.

Zlatokljuna ptica

Vi niste čuli priču o zlatokljunoj ptici? Otkuda bi je mogli čuti! Ta priča se rodila u dubokoj tišini tamnih šuma. Tamo se izlegla ta ptica, a glas o njoj pronio se daleko po gradovima i selima. Ko je prvi video zlatokljunu pticu, ne zna se tačno. Možda zalutali putnik, možda lovac? Ljudi su se u početku začudili i nisu poverovali da takva ptica uopšte postoji. – To je bajka – rekli su. – Da postoji takva ptica, ona bi bila dragocena kao biserna školjka na dnu morskom. Ali su mnogi bili znatiželjni i pošli su u šumu da se uvere. A kad su tamo stigli, dugo tragali dok nisu pronašli zlatokljunu pticu. I tada su pomislili:  – Istina je! Priča o zlatokljunoj ptici nije izmišljena! To je bilo dovoljno da u planini započne lov na pticu kakav dotad nije bio upamćen. Zlatokljuna ptica nije više nigde imala mira. Pronalazili su je gde god bi se zaustavila, gonili je besomučno i nastojali da je uhvate. Zbog nje su po drveću bile postavljene zamke, a po planini razasute mnogobrojne straže i zasede. Samo noću, kad bi pao mrak, nesrećna ptica bi uspevala da nađe malo mira. I što je bilo najgore, nije znala zbog čega je gone. Jednom kad se, umorna od bežanja, spustila na grm i počela da plače, doletela je do nje mala senica i upitala: – Zašto plačeš, lepa ptico? Mogu li ti pomoći? – Ne znam možeš li mi pomoći. Plačem jer sam nesrećna. U čitavoj planini nema za mene više mirna mesta. Gdje god se zaustavim, pronalaze me i gone. A zašto me gone, ne znam. – Kako ne znaš? – začudi se senica. – Ti imaš zlatni kljun. A ljudi cene zlato. Onaj ko te uhvati, postaje bogat. Prodaće te i do kraja života ćeš proživjeti u kavezu. Možda će to biti lep kavez, ali ti više nikad nećeš vijeti zelene šume i tvoja krila neće nikad osetiti toplo milovanje vazduha u letu. Tvoje srce de čeznuti za plavim daljinama, a daljine će ti biti nedokučive… – Ne govori mi više o tome – tužno uzdahnu zlatokljuna ptica. – Nikad neću dozvoliti da me uhvate! Nikad! I od tada je još besomučnije bežala i skrivala se od oka lovaca. A svaki dan joj je bio teži i nesrećniji. Samo su joj tamne noći donosile mir. I često je plačući dočekivala zoru. “Dokle ću ovako?”, mislila je. “Dokle ću ovako živeti?” Pa, ipak, postojala je nada da je neće uhvatiti, sve dok jednoga dana lovci ne donesoše dva sokola i ne pustiše ih da je gone. I tada zlatokljuna ptica prvi put sasvim jasno shvati da neće umaći.  Uzalud je bežala, uzalud pokušavala da se sakrije. Sokolovi su je pratili u stopu i svaki čas se činilo da će je uhvatiti.  Zlatokljuna ptica već poče da gubi hrabrost. I tada opazi ispod sebe bistru vodu planinskog jezera. Opazi i pomisli: “Bolja je smrt u talasima  nego sloboda u kavezu.” Zlatokljuna ptica donese odluku: opusti krila i strmoglavce pojuri u dubinu. Bistra planinska voda dočeka njeno nejačko tielo. Ptica još jednom, posljednji put pogleda nebo, sunce, vrhove planine i potonu. Sokolovi su je uzalud tražili klikteći i jureći iznad jezera. Zlatokljuna ptica je bila sad sigurna, sasvim sigurna. Ptica koja je više volela smrt nego ropstvo.

 

Trenutni video

Stranica za učenike

Posted on Okt - 2 - 2014

0 Comment

Nastava maternjeg jezika

Posted on Okt - 2 - 2014

0 Comment

Stranica za učenike

Posted on Okt - 2 - 2014

0 Comment

Nastava maternjeg jezika

Posted on Okt - 2 - 2014

0 Comment

Twitter updates

No public Twitter messages.

Sponzori

  • Cheap reliable web hosting from WebHostingHub.com.
  • Domain name search and availability check by PCNames.com.
  • Website and logo design contests at DesignContest.com.
  • Reviews of the best cheap web hosting providers at WebHostingRating.com.